Rada Jovanović

Prelepo slikanje ikona Rade Jovanović – poreklom iz Žirovnice kod Batočine (gde se
rodila) i susednih Dobrovodica (gde je živela) nijednog posmatrača ne ostavi
ravnodušnim.
Sve je satkano u njenom radu, oči se nadoje majstorskom veštinom, izborom motiva,
ukomponovanom harmonijom, živim i pitkim bojama i osećajem duhovnosti. Iz njenih radova
kao da odjekuju pesma zvona i pojanje anđela, vidi se da je u svaku sliku uvek nasmejana
Rada uložila celu sebe.
Svi >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je znaju po nadimku, kršteno joj ime
Radoslava, a kod danas vremešnih roditelja Danice i Radiše Milosavljević, sve troje dece nose
ime sa početnim slovom R, dakle, kćerke su Radoslava i Rajka, sin je Radoslav.
– Rođena sam u pravoslavnoj patrijarhalnoj porodici.
Odmalena sam volela da crtam, ali roditeljima nije palo na pamet da me puste na Likovnu
akademiju. Tako sam u sebi zagušila ono što sam ja, da bi pre 20 godina „to ja“ iz mene
eksplodiralo – seća se Rada.
Ne može, kaže, da se odupre svom unutrašnjem porivu da viđeno ovekoveči bojama. Nema
snage koja bi nadjačala magnet stvaranja, a Rada ni ne želi, srećna je u svom svetu slika.

U Pariz je prvi put došla 2010. godine i ostala, a sestra Rajka je udomila, olakšala joj
snalaženje. Supruga je Perina, plod njihove ljubavi su Jelena (31), koja danas živi u
Kragujevcu i Nikola (25), koji u Dobrovodicama s ocem krcka svakodnevicu. Naravno, svako
malo Rada ode do njih.
– Prvi put sam pre dve decenije, pred platno stala iz ljubavi prema ikonopisu i prvi rad je bila
ikona. Svaka ikona koju vidim za mene je večna, neprolazna. Ikona u sebi nosi nemerivu
duhovnu vrednost i to smislenu vrednost – objašnjava samouka Rada, mada joj više godi kad
posmatrač pred slikom sam sebi objasni šta vidi i šta oseća.
Radino kompletno držanje, stav, uzdignuta glava, bistar pogled, kao i odnos prema svemu,
svedoče da je stamena, nepokolebljiva, ima izbor i ostaje mu verna.
ž- Želela sam da napravim nešto što će trajati. Naravno, namera svake slike je da traje, ali je
taj put mnogo više potenciran kad se radi o ikoni. Uverena sam da ikona nikome ne može da
se ne sviđa – Radina je procena.
Specijalizovala se u dve tehnike:
– Ikone slikam na drvetu jajčanom temperom, a ulje na platnu koristim po ugledu na čuvene
stare majstore. Muzej Luvr je moj najbolji učitelj, u toj riznici izučavam tehniku, tražim i sebi
prilagođavam motive, tamo gradim emocije…
– Jedva i ručak pojede, njoj hrana ništa ne znači, kao da je ravnodušna i na francusku i na
srpsku kuhinju. A kako je, zaista, veliki duhovnik, ispada da joj je hrana pravoslavlje.
Posvećena je crkvi, često ide u hram Sv. Save i u ruske crkve, a uvek se odazove pozivu za
učešće na Danima srpske kulture – tako svoju sestru Radu vidi sestra Rajka.
U Luvru, Orseju i drugim muzejima bi, da se može, Rada najradije i živela.
– Pariz je prekrasan, ali mi to ništa ne znači. Ja uđem u muzej, stanem pred sliku starih
majstora i za mene svet stane. U ta majstorstva mogu satima netremice da gledam. Ne trebaju
meni restorani, kafići, trgovine, šetnje, sve najlepše ugođaje nađem u tim starim čarobnim
slikama, ispune me, ja letim – razrađuje Rada za koju svaki poznanik kaže da je „u priči svoja
i u opredeljenju blagorodna“.